Izložbom „Kultura pamćenja: Fotografije – zločinačka akcija ’Oluja’“, na platou na Trgu republike isprid svečanog ulaza u Varošku kuću, obraćanjima gradonačelnika Subatice Stevana Bakića, pridsidnika Saveza srpsk udruženja Seivernobačkog okruga, Miroslava Karana, upravnice subatičkog ogranka Fondacije „Svetozar Miletić“ iz Novog Sada, Ljubice Bertović, i istoričara Petra Đurđeva, u okviru tribine održane u Velikoj vićnici Varoške kuće sinoć je u Subatici obilužena 31. godišnjica stradanja srpskog naroda u zločinačkoj akciji „Oluja“.

Nuz isticanje da je današnji dan težak za svakog Srbina, gradonačelnik Bakić je kazo da obilužavamo godišnjicu od zločinačke operacije „Oluja“ koju su u lito 1995. godine sprovele hrvatske vojne i civilne vlasti nad srpskim življom u Republiki Hrvatskoj, protiravši ga iz siverne Dalmacije, Like, sa Banije i Korduna.

„Danas obiležavamo dan kada su hiljade ljudi iz svoji domova krenili putom brez povratka. Dan kad su kuće ostale prazne, kad su porodice otrgnute od svoji kandila, ognjišta, od svoji postelja, svoji trpeza, od svoji drumova i svoji njiva. Protirano je oko 250.000 Srba. Oko 2.500 ljudi je ubijeno, za još toliko se traga, a uništeno je skoro 25.000 njehovi kuća, poginilo je i nestalo 2.313 ljudi zato što su Srbi, 726 vojnika nije se vratilo svojim majkama i očevima. ’Oluja’ nije samo datum – ’Oluja’ su stradali, prognani, mučeni sa svojim imenima i prizimenima, ’Oluja’ su njeve sudbine. To su starice koje nisu uspile ponet slike unučadi. To su dica koja su odrasla daleko od svoji kolivki. To su očevi koji i danas gledaje u pravcu di njim je osto josag”, kazo je Bakić.

I dok danas obleužavamo naše veliko stradanje, najveće etničko čišćenje u Evropi posli Drugog svitskog rata, zločin brez kazne susidna država slavi ko svoju najveću pobidu, podsitio je on i dodo da se u Hrvatskoj 5. avgust slavi ko Dan pobide.

„Zamislite one koji slave suze stradalnika u ‘Oluji’… Zamislite slavlje zbog protirivanja, paljenja kuća, ubijanja hiljada ljudi od koji su većina bili civili“, kazo je Bakić.

Naglasio je da svake godine, ne samo na ovom mistu, nego na svakom mistu u Srbiji iznova tražimo snagu da razumimo ono što se desilo našem narodu, ne samo u „Oluji“, nego i tušta puti u prošlom viku, kad smo ostali pripolovljeni posli Prvog velikog rata, kad smo tirani u Jasenovac, Gradišku, Pag i druge logore, pa čak i logore za dicu…i to od iste ruke.

„Najveće etničko čišćenje u Evropi posl Drugog svitskog rata, gnusni čin iživljavanja nad nemoćnim i golorukim narodom, zločin nad civilima i dicom, kogod slavi ko svoju najveću pobidu. Kada slave ‘Oluju’, kada slave tuđe žrtve i sopstvene grije i to stojeći prid himnom, triba da se site da stoje prid himnom koju je napiso Srbin čiji je grob u Novom Sadu“, istako je Bakić.

Naveo je da svidočenje jedne starice, koje je zabilužio oficir italijanske vojske Salvatore Loi u svojoj knjigi, doslovce kaže da su „Hrvati silovali skoro sve žene, udate el neudate, stare el mlade. Dicu su stavljali na muke, grabili sve što je bilo od vridnosti i trpali plen u kamione. Ono što bi ostalo, uništavali su a zatim bi sve od reda poubijali. Ustaše su našle jednu igru koja se sastojala u tome da istim pucnjom iz puške ubiju i majku i dite koje se grčevito nje držalo. Dicu su višali, čerečili, razbijali njim glavu udarajući i kundakom, el bacajuć i na zemlju; na kraju su sve spalili.“

„Imamo li pravo ovo zaboravit? Nemamo! Možemo li ovo da ispripovidat svojoj dici? Moramo!“, podvuko je gradonačelnik Bakić.

Istako je da je velik Jovan Dučić napiso jednu od najpoznatiji patriotski pisama za vrime povlačenja srpske vojske priko Albanije, pod nazivom „Sinu tisućljetne kulture“, u kojoj Dučić sinu poručuje: ti nisi običan deran, ti si naslidnik jedne velike, stare kulture.

„Ova pisma nije samo zavit oca sinu – da čuva ime, viru i dostojanstvo, ovo je jasna poruka: pali smo, al nismo poraženi! Poruka sinu je u stvari poruka cilom pokoljenju: čak i ako izgubimo sve, ne smimo izgubit sebe! Završni stihovi su zakletva: ‘I ako ti otmu sve, ti ostani čovik, i ako ti otmu ime, ti ga opet stekni’. To je upravo ono što se u Krajini dogodilo. Došli su brez ičeg, al sa dostojanstvom. Hiljade očeva u Krajini morali da ostavit ognjišta stara vikovima i došli su ode brez kuće, al nisu došli brez imena. Došli su brez njive, al sa pismom i običajima. Došli su brez odila, ali s dicom”, kazo je Bakić.

Dučić nas podsića da kultura ne živi u zidu, već u čoviku, kazo je on i dodo da „dok god ima nas koji pamtimo – ta kultura živi“.

„Braćo i sestre, starci koji su na prikolici od traktora – držeći u krilu ikonu i kesu krimpira, jer ništa više nisu poneli – gledali kako iza nji kulja dim, a njeve kuće gore, nisu se tamo vratili, Ali unuci su zapamtili. I tu su, danas side s nama. To je ta ‘kultura’ o kojoj divani Dučić. To je ta kruška što je ostala u avliji, to je ikona, to je nedogorila svića, to je izvor di si se sa didom napio vode, to je groblje di su ti svi ostali, ako su grobovi još neoštećeni. Dučić je kazo: ‘Ne daj da ti otmu ime’. Pokušali su. Minjali su nazive sela. Rušili križove. Al nam nisu mogli otet slavu. Ni pismu. Ni to kako se krstimo. U nikoliko dana nesto je jedan čitav svit – vikovi srpskog trajanja, crkve, manastiri, grobovi i porodična sićanja. Zatiranje tragova jednog naroda koje pridstavlja najveću civilizacijsku sramotu”, kazo je Bakić.

Podsitio je da je patrijarh srpski Pavle više puta divanio o stradanju civila i nepravdi, naglašavajuć i dubinu tragedije i potribu za istinom: „Nepravda prema ljudima koji su vikovima živili na svojim ognjištima ne mož bit temelj nikakog trajnog mira. Ljudska suza i nevino prolivena krv imaje svoju težinu koju istorija ne zaboravlja.”

„Oko četvrt miliona naši sunarodnika iz kadgodašnje Republike Srpske Krajine, oni koji su imali sriću da prižive golgotu tog kobnog avgusta 1995. godine, na kraju su završili u okrilju Republike Srpske i majke Srbije. Srbija je majka svakom od nji. Danas ode, u našoj Subatici, na prostoru di vikovima upućeni jedni na druge i drugačije, zajedno živimo, i međusobno se obogaćujemo, nuz sve nesporazume i sukobe, spremni smo da iz početka tražit načine da zajedno gradimo budućnost“, podvuko je Bakić.

Naš narod je, podsitio je, toliko puti kroz stradanje i žrtve osvajo trenutke slobode i vaskrsenja.

„Ko hrišćani, imamo nadu da je konačna pravda Božja, jer pravda ljudska je izostala. I u prošlosti, al i danas. Pravda Božja obasjaće kad-tad i naš narod na Kosovu i Metohiji, i Gazivode, i Babin Most, i Dečane i Devič, i sve manastire koje nam pokušavaje otet i da zatru sve što je srpsko. Nikad se ko danas nije prikrajala istorija!. Nek ova godišnjica bude opomina i zavit. Opomena da ne dozvolimo da nam se ovake tragedije više dešavaju, a zavit da čuvamo ljudsko dostojanstvo, da tražimo istinu i pravdu, i da nikad ne zaboravimo“, naglasio je Bakić.

On je svoje obraćanje završio porukom koju je uputio našim potomcima.

„Draga omladino, mladi Srbi, i vi što niste Srbi al volite zemlju u kojoj živite, svaki zaborav nas poništava i oduzima nam pravo na sutra! Ne dajte da se zaboravi ni Jadovno, ni Jastrebarsko, Glina, Jasenovac, Petrovačka cesta, ni Bratunac, ni Staro Gracko, ni Banjska, ni Prizren, ni Vučitrn, ni Srbica, a još manje Gazimestan! Ne zaboravite stradanja vaši pridaka, jer da nije bilo nji – ne bi bilo ni vas! Neka je vična slava srpskim mučenicima koji su stradali u ‘Oluji’ i u svim pogromima, njevim se stradanjima klanjamo! Srbija pamti. Živela Srbija!“, poručio je gradonačelnik Stevan Bakić.

Gost tribine, istoričar Petar Đurđev, izjavio je uoči početka tribine da je zafalan organizatorima ovog događaja, Fondaciji „Svetozar Miletić“ i Savezu srpski udruženja Sivernobačkog okruga, što su ga pozvali da danas prozbori o toj važnoj stranici istorije i stradanju srpskog naroda na prostoru današnje Hrvatske.

„Imam izuzetno veliku i tešku obavezu da kroz istorijska dokumenta, analize i sinteze objasnim genezu tog zla koje je počelo u 19. viku, a na kraju se pojavilo u tim strašnim avgustovskim danima 1995. godine. Cilj ovog pridavanja jeste da da dužno poštovanje žrtvama, da jasno utvrdi ko su zločinci i da objasni genezu ovog masovnog zločina koji se dogodio“, kazo je Đurđev.

Miroslav Karan je izjavio kako se danas ne sićamo samo brojova, da se sićamo ljudi, očeva, majki, nana i didova koji su sa svojim najmlađima u naručju i na traktorskoj prikolici krenili na put u nepoznato, ne znajući di će dočekat sutra.

„Zato možmo i moramo učiniti ono što je naša sveta obaveza – da i nikada ne zaboravimo. Savez srpski udruženja Sivernobačkog okruga upravo zato postoji. Da čuva naše nasliđe, našu tradiciju, naš jezik, naše običaje i, iznad svega, kulturu sićanja. Jer narod koji zaboravi svoje stradalnike, polagano zaboravlja i sebe“, istako je Karan.

Ljubica Bertović je izjavila da je ove godine novina u obiležavanju godišnjice stradanja srpskog naroda u zločinačkoj akciji „Oluja“ multimedijalni performans kojim je Fondacija „Svetozar Miletić“ toča približit dešavanja iz 1995. godine upravo mlađoj populaciji koristeći veštačku inteligenciju nuz pomoć koje je oživila slike iz kolone, montirala i u kratki video film i putom projektora prikazala na zidu Narodnog pozorišta.

„Isti film sugrađanima je bio dostupan i putom bilborda na centralnim varoškim raskrsnicama. Ovaj nesvakidašnji pristup naišo je na pozitivne ocine kod sugrađana koji su zastajali i sa pažnjom posmatrali multimedijalni performans“, naglasila je Ljubica Bertović.